Carinski Pečati
2. septembra 2011. Kosovo i Srbija su postigli Sporazum o carinskim pečatima. Ovim sporazumom Srbija je prihvatila carinske pečate Kosova.
Pre ovog sporazuma, nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, Beograd je zabranio uvoz robe sa Kosova kao i tanzit robe kroz Srbiju do trećih zemalja. Dva prelaza, Brnjak i Jarinje su zapaljeni a Srbi sa severa su pružili otpor integraciji u novi sistem. Sever Kosova je godinama bio siva ekonomska zona u koju je roba iz Srbije dolazila slobodno i bez plaćanja poreza. Takođe, sever je predstavljao leglo ilegalne trgovine.
U julu 2011. godine, Kosovo je uvelo reciprocitet zabranom uvoza robe iz Srbije i raspoređivanjem specijalnih policijskih jedinica (na Jarinju i Brnjaku) kako bi izvršili ovu meru. Jedinice KFOR-a su intervenisale kako bi se sprečile dalje eskalacije.
Dva meseca nakon potpisivanja Sporazuma o carinskim pečatima, Srbija i Kosovo su postigli i Sporazum o integrisanom upravljanju granicama/prelazima (IBM), koji je usko povezan sa ovim.
Sama implementacija Sporazuma o carinskim pečatima je potrajala i prošla je kroz mnoge izazove. Na samom početku Sporazum se nije primenjivao na severu.
Kako bi se uspostavila carinska kontrola na severu (na prelazima Brnjak i Jarinje), Kosovo i Srbija su 17.januara 2013. postigli Sporazum o prikupljanju carinskih prihoda.
Ovaj sporazum je predviđao i osnivanje Fonda za razvoj, za četiri opštine na severu Kosova.
Ovo znači da se javni prihodi koji su prikupljeni uvozom robe na prelazima Brnjak i Jarinje, a koja je namenjena severnim opštinama, prebacuju u Fond i koriste se za promociju društveno-ekonomskog razvoja Leposavića, Severne Mitrovice, Zubinog Potoka i Zvečana.
Kako bi se sproveo ovaj sporazum, 25. jula 2013. Skupština Kosova je usvojila Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu (br. 04-L165).
5. novembra 2013. strane su usvojile zaključke EU o primeni sporazuma, složivši se da proces prikupljanja prihoda počne 14. decembra 2013. (dve nedelje nakon održavanja opštinskih izbora u četiri opštine na severu Kosova).
Što se tiče robe koja potpada pod kontrolisani režim (licenciranje), ovi zaključci su predviđali da kompanije koje posluju sa takvom robom, moraju da podnesu prijave za dobijanje licence, u skladu sa kosovskim zakonodavstvom, u roku od 3 meseca od početka prikupljanja sredstava. Tokom tog perioda, kompanije su mogle da uvoze robu na Kosovo ali su morale da plate carinu, akcize, kao i PDV u skladu sa kosovskim zakonodavstvom, u roku od 3 meseca od početka prikupljanja sredstava. Tokom tog perioda, kompanije su mogle da uvoze robu na Kosovo ali su morale da plate carinu, akcize, kao i PDV u skladu sa kosovskim zakonodavstvom. Dve strane su bile u obavezi da do 30.novembra 2013. razmene svoje liste proizvoda koji potpadaju pod režim kontrole.
Licenciranje kompanija sa severa Kosova koje se bave uvozom kontrolisane robe je počelo 1.januara 2015. godine.
Vremenom je implementacija ovih sporazuma ostvarila značajne napretke:
- Omogućenje slobodan protok dobara i regulisana je trgovina između Kosova i Srbije;
- Kosovo možeizvoziti robu u Srbiju (Izvoz Kosova za Srbiju je porastao na 30 miliona evra godišnje, dok je izvoz Srbije za Kosovo iznosio oko 400 miliona evra godišnje);
- Suzbijena je ilegalna trgovina i porastao je broj registrovanih kompanija (u skladu sa kosovskim zakonima); u oblasti uvoza, a koje su ranije poslovale u sivoj zoni;
- Sporazum je pomogao Kosovu da se pridruži Svetskoj carinskoj organizaciji (Bitan korak za unapređenje ekonomskih odnosa i trgovine sa drugim zemljama).
Ipak, neki nedostaci i dalje postoje:
- Korišćenje pečata paralelnih institucija ‘Carina Prištine i Kosovske Mitrovice’ od strane srpskih carinskih organa.
- Duge procedure na prelazima za kosovske izvoznike (i do 12 sati);
- Druge necarinske barijere (Sanitarne i fitosanitarne mere, oraničenja za izvoz, uvozne dozvole, komplikovana pravila o označavanju porekla robe itd.) kao i takse.
