Za deliberativan dijalog

Maj 2021

Proces dijaloga između Kosova i Srbije se tokom ovih deset godina karakterizuje po velikom broju sastanaka lidera, često uz veliku pompu i preterivanje u oceni malih rezultata koji su beznačajni za građane. Mnogi od desetina sklopljenih sporazuma se ne sprovode zbog odsustva političke volje i/ili nepoverenja javnosti. Netransparentna politika diskutovanja je u velikoj meri nanela štetu poverenju javnosti u ovaj proces i povećala ubeđenje da najvažnija pitanja iz prošlosti uopšte nisu razmatrana. Građani su većinom bili neupućeni posmatrači, sa ili bez njihove krivice, čineći sklopljene sporazume teško prihvatljivim i spornim zbog kompromisa koji su smatrani neprihvatljivim, čak i štetnim.

Osim odsustva transparentnosti, proces dijaloga je naštetila i percepcija da je ovaj bio proces nametnut, nije dobro planiran i nedosledan.

Danas, nakon decenije dijaloga, glavno pitanje je kako bi trebao da se nastavi ovaj oštećeni proces dijaloga kako bi se steklo poverenje i bio dokaziv pred građanima. Idealni odgovor bi bio da se primenjuje deliberativna forma (na engleskom deliberation), što podrazumeva dijalog u kojem se pretresaju i razmatraju mišljenja, sa sučeljavanjem argumenata i donošenjem odluka u korist snage argumenata koje učesnici iznose i argumentuju. U procesu pregovora među stranama sa suprotnim stavovima ili koje su u sukobu, ovo bi podrazumevalo dug proces diskutovanja o svim otvorenim pitanjima i spremnost na kompromise u opštu korist na kraju procesa. Kako bi se uspešno realizovao takav dijalog potrebni su „idealni uslovi za dijalog“ koje je predstavio Jirgen Habermas (Juergen Habermas), „pragmatizam“ Amerikanca Džona Duija (John Dewey), ravnopravnost strana koju je obradio Džošua Koen (Joshua Cohen) i primena deliberativnog modela Džejmsa Fiškina (James Fishkin).

Na osnovu Fiškinovog modela jedan od glavnih preduslova koji se zahteva u procesu dijaloga je dobrovoljno učešće strana u procesu. Kosovo i Srbija, uprkos činjenici da su bile u dijalogu u raznim periodima, su bojkotovale i prolongirale dijalog u raznim oblicima zbog nedostatka političke volje i kao posledica kontradiktornih pristupa političkih strana u njemu. Na Kosovu je dijalog čak prouzrokovao i političke krize i vanredne političke izbore. Narativ sa nacionalističkim i populističkim koloritom o procesu dijaloga je u vreme izbornih kampanji kod stanovništva oživeo sentimente nepoverenja u pogledu ovog procesa. Kako bi se izgradilo poverenje građana u ovaj proces i kako bi države imale izvornu volju za dijalog, prvo treba da dođe do internog dijaloga i konsenzusa o njegovom značaju. U trenutnoj Vladi, kojom upravlja Samoopredeljenje, stranka koja se stalno protivila dijalogu i nije ga predstavila kao prioritet, cilj u postizanju internog konsenzusa predstavlja izazov.

U cilju kvalitetnog deliberativnog procesa, strane su dužne da se što bolje pripreme o temama diskusije. Deliberativne diskusije se grade na osnovi predstavljanja argumenata i obrazloženja. U prošlosti, briselski sastanci su smatrani sadržajno nepripremljenim sastancima, iznad svega kao posledica nedostatka transparentnosti i namernog zanemarivanja zahteva o sadržaju sastanaka i toku dešavanja u ovom procesu. Kako bi se postigli pogodni kompromisi za kosovske građane, kosovske delegacije se moraju sadržajno pripremiti imajući koherentan pristup sa dobro argumentovanim predlozima o elementima sveobuhvatnog sporazuma, koji treba da rezultuje uzajamnim priznavanjem Kosova i Srbije, ne ugrožavajući teritoriju zemlje ni unutrašnje uređenje kosovskog Ustava.

Na kraju, deliberativni proces zahteva da strane budu u stanju da prihvate dobro argumentovane i obrazložene predloge koji rezultuju kompromisom koji ne šteti nezavisnost i suverenitet, preciznije funkcionalnost države. Međutim, razumevanje i prihvatljivost kompromisa u politici zahteva i poverenje i prihvatanje legitimnih struktura zemlje. Stoga, kako bi se postigao prihvatljiv kompromis po kosovske građane treba težiti da dijalog, sa kosovske strane, bude legitiman i inkluzivan, po formi, i dobro pripremljen, u sadržaju. Dok, kako bi se obezbedila kompatibilnost kompromisa sa državnim interesom i voljom Kosova, institucije trebaju da vrše mehanizam intenzivnog polaganja odgovornosti prema Vladi, kao rukovodiocu ovog procesa. Na kraju, Vlada treba da praktikuje transparentnost i interni dijalog sa opozicionim strankama, građanima i civilnim društvom kako bi se povratilo poverenje građana u proces dijaloga i prihvatljivost njegovog konačnog rezultata.

Ovaj članak je originalno napisan na albanskom jeziku.

Ovaj članak finansira Ambasada Kraljevine Norveške u Prištini. Izneti stavovi odražavaju stavove autora i ne odražavaju stavove Balkanske grupe i donatora.