Neispunjena obećanja i o čemu je u stvari dijalog

Neću pregovarati sa Srbijom dok se ne izvini. Kada bude pregovora, biće samo o priznanju. Pregovori se nikada neće voditi o unutrašnjim pitanjima. Albin Kurti je svečano dao sva ova obećanja i sve ih prekršio 28. i 29. septembra. On je uz put napravio još nekoliko pogrešnih koraka, ali nijedan nije bio njegovom greškom. Nije imao sa kime da razmotri svoje stavove o dijalogu pošto civilno društvo na Kosovu nije bilo na nivou zadatka. Nije analiziralo proces; navijalo je za njegovu ekipu.

Ramush Haradinaj je 2018. sproveo odluku od carinskoj stopi od 100% ne angažujući nijednog dodatnog policajca na IUG. Odluka nije imala ujedinjenu međunarodnu podršku, ali je opet sprovođena 16 meseci bez značajnijih bezbednosnih pretnji.

Aljbin Kurti je 2021. sproveo deo sporazuma o slobodi kretanja na koje je Kosovo imalo pravo od novembra 2011, ali koji je izabralo da ne sprovede. On je imao opštu međunarodnu podršku da to učini, rasporedio je teško naoružane specijalne policijske snage, ali opet nije bio u stanju da podrži odluku više od dve nedelje.

Zašto? U čemu je kvaka?

Kvaka je u detalju koji su izgleda mnogi na Kosovu prevideli. EU je pokrenula dijalog između Beograda i Prištine kako bi se zajednica kosovskih Srba integrisala i kosovske institucije proširile i na sever Kosova, a ne kako bi se, prema narodnom verovanju, pregovaralo o priznavanju. Dok prvo može dovesti do potonjeg, do potonjeg ne može doći bez finalizacije integracije. Stoga je i došlo do poruke Merkelove da nema svrhe govoriti o kraju procesa (prema njenom tumačenju priznanja) dok se ne reše druga pitanja. Ova poruka nije nova, niti je promenjena, ali izgleda pada na gluve uši na Kosovu.

Druga poruka koja je odjeknula u četvrtak je da Beograd i Priština mogu da zabeleže napredak u dijalogu jedino ako su obe strane voljne da pregovaraju. Ovo znači da se integracija zajednice kosovskih Srba ne može sprovesti bez koordinacije i direktne podrške iz Beograda za ovaj proces. Kosovo bi trebalo da napusti ideju da bi do integracije zajednice kosovskih Srba došlo spontano da nema mešanja Srbije. To nije tačno, kao što je dokazano decenijama od 1999. do 2011. Do integracije će doći samo ako Srbija izvrši pritisak na zajednicu da to prihvati, dok je veći deo odgovornosti za ovo na Vladi Kosova. Jer sve dok odbacuje brige zajednice kosovskih Srba tvrdnjama da oni imaju najobimnija prava koja bi jedna manjinska zajednica mogla da ima i tvrdi da bi Zajednica opština sa srpskom većinom dovela do podele dok u isto vreme nema Srba u Prištini, ovo se neće promeniti.

Ovo nas vraća na Ramusha. On je mogao da sprovede odluku jer se nije bavila integracijom kosovskih Srba. Nasuprot tome, Kurti je bio primoran da se povuče jer je svoju odluku zasnovao na sporazumu, ali bez koordinacije sa Srbijom. Pretpostavljam, i donekle shvatam, da će ovo naljutiti mnoge koji budu čitali ovaj tekst, ali je od suštinskog značaja kako bi se na odgovarajući način razumeo neuspeh Kurtijeve odluke.

Thaçijeva akcija sa specijalnom policijom na severu u 2011. je uspela da internacionalizuje i pogura napred rešenje kosovskog statusa. Međutim, on tada nije imao šta da izgubi jer tada, u tom prostoru skoro da nije postojala nijedna kosovska institucija. Sa druge strane, Kurtijeva akcija sa specijalnom policijom je ugrozila 10 godina integracije u koju je međunarodna zajednica uložila puno napora i diplomatije. Istovremeno, poslala je poruku zajednici kosovskih Srba da namerava da primenjuje nasilnu, umesto mirne integracije, radnja za koju nema ni podršku, a niti moć da sprovede.

Kurti je takođe mobilisao i međunarodnu zajednicu da podrži njegove mere, ali ju je prokockao ne deleći sve detalje njegovih planova za sprovođenje, a posebno ne o specijalnim snagama, neprikladnim za razmeštanje, kao i oduzimanju tablica sa oznakom KM. Sada će morati da otplati tu podršku jednakim poštovanjem drugih sklopljenih sporazuma, a pogotovo Zajednice opština sa srpskom većinom, istovremeno upravljajući gubitkom poverenja do kojeg može doći kada ponovo bude tražio podršku. Kao i rok za KS tablice, i osnivanje ZSO je takođe bilo oročeno – četiri meseca nakon sporazuma iz 2015.

Za mene, glavni ishod poslednje dve nedelje je da je međunarodna zajednica razumela i bolje razume obim pitanja sa kojima se Kosovo suočava u integraciji severa od same Vlade Kosova. Do toga je došlo jer OCD-i koji se usredsređuju na dijalog, kao i mediji, ne vide dalje od argumenata (bilo koje) vlade u vezi dijaloga. Oni služe kao megafon vlade, umesto da budu nezavisan sparing partner.

Da je drugačije, Vlada Kosova bi možda znala da bi se vladinom odlukom iz režima privremenih registarskih tablica isključile na hiljade vozila, a time efektivno i getoizovala većina osoba koje ona smatra svojim građanima na severu. Takođe bi možda smatrala pogrešnim da ove osobe ostavi u mraku, bez ikakvih informacija o tome šta očekivati nakon oduzimanja tablica, a istovremeno ne proglašavajući šture informacije koje je imala preko snajpera i oklopnih vozila.

Ovaj članak je originalno napisan na engleskom jeziku.

Ovaj članak finansira Ambasada Kraljevine Norveške u Prištini. Izneti stavovi odražavaju stavove autora i ne odražavaju stavove Balkanske grupe i donatora.