Ne još jedan članak o dijalogu Kosova i Srbije …

29. marta 2022

Kada su od mene zatražili da napišem nešto o dijalogu Kosova i Srbije pogodila me je poznata dilema: Šta bih ja mogao da dodam, a da već nije rečeno?

Tokom godina mog života i rada u Prištini, kao urednika Kosovo 2.0, s vremena na vreme bi se na sastancima redakcije vraćala jedna tema u razgovorima. Obično bi se započelo negde oko najnovijeg „nastavka“ pregovora u Briselu uz tvrdnju da „Trebamo da objavimo nešto o dijalogu“.

Međutim, u duhu pokrivanja pitanja na supstantivniji način od opšte rasprostranjenog šablona dnevnih vesti rekla-kazala i namere da se izbegne preopterećeni domen pukih spekulacija, uvek je postojalo implicitno razumevanje da objavljivanje nečega o dijalogu nije značilo jednostavno objavljivanje bilo čega.

Povremeni bi pronašli važan ugao – provodeći vreme sa građanima u Severnoj Mitrovici kojima je dozlogrdilo da ih koriste kao političke pione ili proizvodeći „objašnjenja” kojima je prikazano onoga šta je poznato, a šta nepoznato u vezi „Zajednice opština sa srpskom većinom“. Međutim, u svakom slučaju mi bi izašli sa sastanka češući se po glavi i sa pitanjem koje je ostajalo bez odgovora dok smo se mučili da pronađemo nešto novo ili značajno čime bi mogli da damo doprinos.

Povlačeći se korak unazad i uklanjajući taj baraž buke koji bi dolazio do vrhunca s vremena na vreme, izgledalo je da je retko ostajala bilo kakva suština o kojoj bi se u stvari moglo nešto reći.

Pristup K2.0 je uvek bio stavljanje ljudi, a pogotovo marginalizovanih glasova, na čelo svojih izveštavanja. Ali, dok se je dijalog odvijao na stotine kilometara daleko, u Briselu, sa – u najmanju ruku – minimalnom transparentnošću, upravo je to bila najveća poteškoća. Većinu vremena je bilo teško znati o čemu se uopšte diskutuje, osim tih opštih naslova, a kamoli imati značajne detalje koji bi mogli poslužiti kao osnova za pokrivanje kako bi diskusije mogle uticati na živote ljudi.

Čak i analitički izveštaji NVO-ova, koji su obično plodan izvor inspiracija za novinare, su često bili ograničeni u tumačenju tačnog značenja sastanaka iza nejasnog jezika dijaloga. Dok ta „konstruktivna dvosmislenost“ može imati svoje koristi za visoke političke aktere koji sede za pregovaračkim stolom, veoma retko je to plodno zemljište za određenu vrstu konkretnih radnji koje imaju opipljiv ishod na terenu. I, prečesto utiče da se mediji svedu na puke prenosioce pretpostavki.

Dok su sporazumi sklapani i objavljivani – pošto ih je do današnjih dana više od 30 – nekoliko je puta ponovljeno, do tačke banalnosti, da je postojao očigledan nedostatak implementacije i malo političke volje sa bilo koje strane da se išta uradi po tome.

Kao rezultat takve inercije, novinari su se navikli da čitaju suvoparne institucionalne ocene koje žale za nedostatkom istinskog napretka: „Rad na dijalogu kojim posreduje EU se je nastavio tokom celog perioda izveštavanja. Opšti napredak u sprovođenju [navedenog] sporazuma je bio spor“. Dati primer potiče i Izveštaja za Kosovo za 2016. Evropske komisije, iako se veoma lako može primeniti tokom bilo koje druge godine u prošloj decenij.

Nažalost, oni koji sede za pregovaračkim stolom, a niti oni koji su u višim ešalonima moći, nisu oni koji pate od posledica. Dok kosovsko i srpsko rukovodstvo najviše dobijaju lak udarac po diplomatskoj ruci, kosovski sportisti, umetnici i pripadnici civilnog društva se vraćaju nazad na srpskoj granici pri pokušaju da uđu i obavljaju svoj posao. Srbi na Kosovu muku muče da dobiju zvanične dokumente na njihovom jeziku. A diplomirani studenti sa obe strane granice nisu u stanju da nastave svoje studije ili pronađu posao sa druge strane jer im se ne priznaju univerzitetske diplome.

U međuvremenu, političari redovno pokazuju da, kada je reč o procesu dijaloga, oni su mnogo više zainteresovani da izađu u naslove drskim rečima i vratolomijama visokog profila umesto da budu deo priče istinskog napretka.

Uzmite provokativni voz Aleksandra Vučića iz 2017. „Kosovo je Srbija“, hapšenje Marko Đurića 2018. i paradiranje sa njim ili šaputanja o promeni granica koje nikada nije bilo duboko ispod površine poslednjih godina – sve namerne eskalacije ili distrakcije dizajnirane da se nadovežu na strahove ljudi i društvene traume, umesto pokušaja da reše složena pitanja poput pronalaženja više od 1,600 ljudi, koji se još vode kao nestali.

A sa beogradske strane stola, u najmanju ruku postoje bledi izgledi za promene uskoro sa očekivanjima da Vučić ponovo protrči do pobede na predsedničkim izborima u Srbiji sledećeg meseca. To je čovek koji danas ne uspeva da nedvosmisleno osudi groteskno nasilje koje je prema bespomoćnim ukrajinskim građanima pokrenuo Vladimir Putin. Teško da je to rezime lidera u čijem srcu je poboljšanje života ljudi.

Imajući sve ovo u vidu, malo je začuđujuće što ankete javnog mnjenja neprekidno pokazuju da ljudi i na Kosovu i u Srbiji osećaju da su isključeni iz procesa dijaloga od kojeg su do sada dobili tek nekoliko opipljivih koristi.

Ili da novinari imaju poteškoća da ustanove šta bi drugo mogli reći.

Ovaj članak je originalno napisan na engleskom jeziku.

Ovaj članak finansira Ambasada Kraljevine Norveške u Prištini. Izneti stavovi odražavaju stavove autora i ne odražavaju stavove Balkanske grupe i donatora.