Od uspeha dijaloga Srbije i Kosova bi mogao da zavisi legitimitet Zapada na Zapadnom Balkanu

April 2023.

Nakon diplomatskog poduhvata transatlantskih saveznika predvođenih izaslanicima Evropske unije i Sjedinjenih Država, francusko-nemački predlog koji su oni predstavili je trebao da posluži kao ključna tačka u procesu normalizacije odnosa između Srbije i Kosova. Međutim, nakon završetka sastanka u Ohridu i proglašenja početka implementacione faze, izgleda da se situacija pogoršala u stanje lošije od onog koje je postojalo pre nego što su Beograd i Priština prihvatili sporazum.

Tekuće napore u procesu normalizacije i postizanju obostrano prihvatljivog i održivog sporazuma između dve suprotstavljene strane je podstakla međunarodna zajednica, a ne sami regionalni akteri. Obrazloženje za obnovljeni podsticaj u procesu dijaloga je višestruko, od preovlađujućeg geopolitičkog pejzaža do produženog zastoja u uspostavljenom procesu i sprovođenju Briselskog sporazuma.

Imajući to u vidu, očigledno je da su očekivani ishodi neposredno nakon početka implementacije bili nedovoljni. Jedno od mogućih objašnjenja za takav razvoj događaja je da je implementacija trenutno zamišljena kao dva različita procesa– pri čemu svaka strana samostalno preuzima odgovornost za implementaciju sporazuma, pod budnim okom EU. Iako je ovaj pristup donekle logičan isti predstavlja poteškoće u pogledu praćenja i evaluacije vremenskog okvira implementacije, s obzirom da se svi članci ne odnose na obe strane. Pored toga, nije neuobičajeno da sporazumi ovakve prirode sadrže elemente procesa implementacije koje svaka strana može smatrati nezadovoljavajućim. Stoga su pogrešni koraci u početnoj fazi implementacije nesrećni, ali ne i iznenađujući.

Iako su predstavnici EU i SAD izašli na scenu i proglasili da je sporazum prihvaćen, od srpskih predstavnika stižu različiti signali u kojima se ističe da ništa nije potpisano i da su samo dogovoreni koraci implementacije, ali da tek treba da se vidi kakvi će biti rezultati. Taj stav je doveo do nekoliko radnji koje se mogu smatrati povredom sporazuma, uključujući i povlačenje predstavnika srpske zajednice sa lokalnih izbora koji su održani na Kosovu u pokušaju delegitimizacije procesa. Pored toga, glasano je protiv započinjanja postupka za učlanjenje Kosova u Savetu Evrope, što je u direktnoj suprotnosti sa člankom u Evropskom sporazumu o procesu normalizacije i činjenicom da Srbija treba da se suzdrži od bilo kakvih pokušaja da spreči Kosovo da se učlani u međunarodne organizacije. S druge strane, predstavnici Prištine još uvek nisu započeli nijedan proces za uspostavljanje samoupravnog mehanizama za srpsku zajednicu što je predstavljeno kao crvena linija za Beograd i preduslov za bilo kakve dalje kompromise u okviru procesa normalizacije.

Kako se približava kraj aprila, može se zaključiti da novouspostavljeni okvir za proces implementacije nije proizveo nikakve konkretne rezultate. Umesto toga, svedočimo stalnom pogoršanju odnosa i porastu tenzija, kako na diplomatskom nivou, tako i na terenu.

Iako je oklevanje u sprovođenju sporazuma bilo očekivano, neuspeh u ostvarivanju pozitivnih pomaka bi mogao da dovede do gubitka poverenja u EU, a donekle i u SAD, u pogledu njihove sposobnosti da garantuju sprovođenje sporazuma.

Izgledi evropske budućnosti Kosova su neodvojivo povezani sa uspehom procesa normalizacije, što se ne može zanemariti. Sadašnje ulaganje Sjedinjenih Država u proces dodatno naglašava značaj pomaka unapred, jer bi neuspeh u tome mogao da ugrozi dugoročno partnerstvo između Vašingtona i Prištine.

Institucionalno, evropska budućnost Srbije je sada vezana za proces normalizacije, a sporazum postaje deo pregovaračkog Poglavlja 35 o pristupanju EU. Za Srbiju, nedostatak posvećenosti procesu normalizacije označava zvaničan nedostatak posvećenosti za članstvo u EU.

Proces normalizacije predstavlja ključni korak u učvršćivanju trajnog mira i stabilnosti u regionu. Od imperativnog je značaja da sve uključene strane pokažu svoju posvećenost procesu i rade na uspešnoj implementaciji istog. Neuspeh u ovome ne samo da bi ugrozio izglede Srbije i Kosova za članstvo u EU, već bi imao i dalekosežne implikacije po budućnost čitavog regiona Balkana. To bi takođe moglo dovesti do definitivne delegitimizacije aktera i vrednosti koje guraju region ka evropskoj zajednici i potencijalno bi mogle gurnuti određene zemlje regiona još bliže partnerima sa istoka.

Ovaj op-ed podržava Ambasada Kraljevine Norveške u Prištini. Mišljenja pripadaju autori i ne odražavaju stavove Balkanske grupe za istraživanje politike i donatora.