Bez žena, bez dijaloga

10. novembar 2021.

Kosovo je u novoj fazi dijaloga sa Srbijom. Vlada „Kurti 2“ je stavila akcenat na ideju jačanja suvereniteta i suočavanja sa prošlošću kao preduslova za normalizaciju odnosa dve zemlje. U tom smislu, kosovskim građanima je garantovan nov pristup u odnosu na Srbiju, ističući ravnopravnost strana u dijalogu i značajniju istrajnost u sprovođenju pravde. Međutim, ova ciljana jednakost sa Drugim u međudržavnim odnosima zapostavlja jednu drugu dimenziju od primarnog značaja – rodnu ravnopravnost. Kosovski tim uključen u proces dijaloga je do sada bio sastavljen isključivo od muškaraca, kako na političkom tako i na nivou eksperata.

Muška dominacija u dijalogu postavlja prirodno pitanja u vezi čega će se razgovarati za stolom, koje će se agende gurati dalje i koliko će biti sveobuhvatno shvatanje mira. Takođe, od ključnog značaja je znati kako će se obrađivati pitanja sa visokom rodnom osetljivošću, kao što su silovanja tokom rata.

Iako su silovanja bila jedno od glavnih oruđa Srbije tokom rata i jedna od najvećih šteta koje je rat naneo, ista su dugo ostala na marginama diskusija, da bi kasnije bila nametnuta u diskusiji od strane aktivistkinja za prava žena, dok ih zatim institucije loše obrađuju. Posljednje godine obeležavaju prekretnicu u internim diskusijama o silovanjima, kategorizirajući preživele silovanja kao „kategoriju koja je proistekla iz rata“. Ovo pitanje još uvek nije dobilo zasluženi status u procesu traženja pravde u odnosu na Srbiju – sve usko povezano sa političkom voljom.

Dominacija maskulinističkog pristupa u procesu normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, koja nije uspela da se ozbiljno pozabavi silovanjima tokom rata, podstakla je potrebu za većim uključivanjem žena u politički proces, uključujući stručnjakinje iz ove oblasti. Ovo pokazuje da će bez ovakve intervencije biti teško pridobiti odgovarajuću pažnju za pitanje silovanja, a istovremeno odražava i ukorenjenu predrasudu da je rat bio „radnja samo za muškarce“ i da završetak važnog procesa dijaloga pripada samo njima. Ovaj narativ je stalno podsticao otpor političko-feminističkih aktivistkinja koje su insistirale da žene treba da budu deo svih političkih procesa.

Zahtev za učešćem žena u dijalogu nije iznet kao zahtev zarad brojčane uključenosti. Ovaj zahtev je u suštini povezan sa potrebom da se proširi pravednije zastupanje interesa i potreba u procesu, poput decentralizacije muške politike. Slično kao i u drugim oblastima, žene su i dalje isključene i ne uzimaju se u obzir upravo zbog svog pola. One se suočavaju sa sistematskim isključivanjem, što ide u skladu sa zapostavljanjem i nepriznavanjem doprinosa žena u svim istorijskim procesima na Kosovu.

Učešće žena u jednom važnom procesu kao što je dijalog je od vitalnog značaja za stvaranje i održavanje mira. To potvrđuje i Rezolucija 1325 Saveta bezbednosti UN-a, kao izuzetno važnog dokument mira i bezbednosti koji poziva na uključivanje žena u procese izgradnje mira. Rezolucija ima istorijsku težinu za afirmaciju političkog učešća žena jer priznaje da sukobi različito pogađaju žene i muškarce, što posledično čini neophodnim njihovo učešće u mirovnim procesima.

Feminističke teorije postavljaju blisku vezu između deskriptivnog i suštinskog predstavljanja, posebno u pitanjima koja se više dotiču jednog od polova. To je zato što je već utvrđeno da proces kojim dominiraju (privilegovani) muškarci neizbežno izostavlja interese neprivilegovanih kategorija identiteta, kao što su žene. Isto tako, pošto i do samog isključenja žena dolazi upravo po rodnoj osnovi, njihovo uključivanje treba da uzme u obzir i rodnu dimenziju i sistemsku rodnu diskriminaciju. Ovo ne znači da je kategorija „žena“ monolitna i niti znači da biti žena uvek podrazumeva prenošenje feminističkih ideja. Insistiranje leži u razbijanju diskriminatorske prakse prema ženama koja ih ne prihvata kao ravnopravne subjekte u politici, širem i pravednijem uključivanju potreba i interesa, kao i pružanju više konstruktivnijih perspektiva u procesu.

Konačno: mir se ne može postići bez žena. Niti se može projektovati bez šireg prihvatanja razumevanja mira koje prevazilazi maskulinistička tumačenja. Ovo se može desiti samo kada je proces otvoreniji i prijateljski nastrojen čak i za žene, kao one koje donose odluke u procesu. Da bi to toga došlo feministički pritisak se mora nastaviti – ne samo kako bi se osporila praksa isključivanja žena u procesu dijaloga i podržale žene eksperti, već i kako bi se redefinisali modaliteti u kojima su uključene žene.

Ključno je da ovaj proces uključuje političarke, aktivistkinje i stručnjakinje, kao i da se pruži mogućnost za što šire uključivanje u pitanja koja se obrađuju. Osnovne feminističke premise u pogledu rodne ravnopravnosti i ravnopravne zastupljenosti u dijalogu odnose se na rodnu pravdu, osiguravajući da postoji krivično gonjenje za silovanja koja su se desila tokom rata i priznavanje doprinosa žena tokom rata.

Evropska unija i njeni predstavnici na Kosovu treba značajnije da podrže osnaživanje žena u dijalogu i ojačaju ideju da za stolovima dijaloga uvek treba da postoji rodna perspektiva u vidu političarki i stručnjakinja.

Ovaj članak je originalno napisan na albanskom jeziku.

Ovaj članak finansira Ambasada Kraljevine Norveške u Prištini. Izneti stavovi odražavaju stavove autora i ne odražavaju stavove Balkanske grupe i donatora.